Početak...
Muškarci i žene su se vekovima bavili ronjenjem na dah. Indirektne dokaze
predstavljaju predmeti stari hiljadama godina koji su pronađeni na
kopnu (n.p. ukrasi sa biserima) i prikazi ronilaca na starim crtežima.
Poznato je da su u antičkoj Grčkoj ronioci na dah vadili sunđere
i učestvovali u vojnim poduhvatima. Među njima, priča o
Skilisu (ponegde pod imenom Skilias; oko 500 godina p.n.e.) je možda najpoznatija.
Zapisao ju je istoričar Herodot iz petog veka pre nove ere, a citirana
je u mnogim savremenim tekstovima.
Tokom
mornaričkog napada Grk Skilis je kao zarobljenik ukrcan na brod persijskog kralja Kserksa I. Kada je Skilis saznao da će Kserks
napasti grčku flotu, oteo je nož i skočio sa broda. Persijanci
nisu mogli da ga nađu u vodi i pretpostavili su da se udavio. Skilis
je tokom noći izronio i našao se među brodovima Kserksove flote.
Presekao je konopce kojima su brodovi bili vezani za obalu, upotrebljavajući
praznu stabljiku trske kao disalicu da bi ostao neprimećen. Zatim
je preplivao petnaest kilometara da bi se priključio Grcima kod rta
Artemisuma.
Želja
da se ode pod vodu je verovatno postojala oduvek: potraga za hranom, vađenje
predmeta, popravljanje brodova (ili njihovo potapanje), a možda i samo
posmatranje života u moru. Međutim, dok ljudi nisu pronašli način
da dišu pod vodom, svaki zaron je obavezno bio kratak i užurban.
Kako
duže ostati pod vodom? Disanje kroz trsku je omogućavalo da telo
bude potopljeno ali je sasvim sigurno odmah postalo očigledno da
trske duže od dve stope ne funkcionišu baš najbolje. Teškoće koje
pritisak vode stvara tokom udaha direktno ograničavaju dužinu disalice.
Takođe se pokušalo sa disanjem iz vreće sa vazduhom spuštene
pod vodu ali to nije uspelo zbog udisanja ugljen-dioksida.
U
16-om veku ljudi su počeli da koriste ronilačka zvona u koja
je vazduh dopreman sa površine, što je verovatno bio prvi efektan način
dužeg zadržavanja pod vodom. Zvono bi stajalo nepokretno nekoliko stopa
ispod površine okrenuto otvorenim delom ka vodi, dok se u njegovom gornjem
zatvorenom delu nalazio vazduh komprimovan pritiskom vode. Ronilac koji
je stajao uspravno držao bi glavu u vazduhu. Mogao je da napusti zvono
na minut ili dva da bi sakupljao sunđere ili pretraživao dno, a zatim
bi se na kratko vraćao sve dok je vazduh u zvonu bio za disanje.
U
Engleskoj i Francuskoj 16-og veka korišćena su cela ronilačka
odela od kože do dubine od 20 metara. Vazduh je dopreman sa površine uz
pomoć ručnih pumpi. Uskoro su napravljene kacige od metala koje
su izdržavale još veće pritiske i ronioci su mogli da idu dublje.
Do 1830-tih kacige sa dopremanjem vazduha sa površine su toliko usavršene
da su omogućavale poduži rad pod vodom.
Počevši
od 19-og veka dva glavna pravca razvoja - jedan naučni, drugi tehnološki
- veoma su ubrzali podvodna istraživanja. Naučna istraživanja su
velikim delom unapređena radom Pola Berta i Džona Skota Haldejna
iz Francuske i Škotske. Njihova ispitivanja pomogla su u objašnjavanju
uticaja pritiska na organizam, kao i u određivanju granice za bezbedno
ronjenje uz upotrebu komprimovanog vazduha. U isto vreme, tehnološki napredak
- pumpe komprimovanog vazduha, upijači ugljendioksida, regulatori
itd. - omogućio je da se ljudi zadržavaju pod vodom u dužim periodima. 
vrh strane
